Aktivisti i aktivistkinje Inicijative mladih za ljudska prava – Hrvatska i Inicijative mladih za ljudska prava – Srbija podsećaju na stradanje civilnih žrtva ratnih zločina u Medarima i Zagrebu. Povodom 29 godina od ovih zločina, zajedničkom posetom mestima stradanja 2. maja 2024. godine podsećamo vlasti Hrvatske i Srbije na obavezu procesuiranja ratnih zločina, saradnje pri potrazi za nestalim osobama kao i osiguravanju pravičnih reparacija za žrtve.
2. maj je višestruko važan jer je tog dana 1991. godine, kao odgovor na pogibiju Franka Lisice i događaje u Borovu Selu, uništeno više od stotinu radnji u vlasništvu Srba i firmi iz Srbije što je dovelo do masovnog progona građana srpske nacionalnosti iz Zadra. Istog dana 1995. godine završena je vojno-politička operacija “Bljesak” koju su dan ranije pokrenule hrvatske vojne i policijske snage s ciljem oslobađanja teritorije zapadne Slavonije. Iako se reintegracija hrvatske teritorije može smatrati legitimnim ciljem, tokom operacije je u selu Medari ubijeno 22 civila srpske nacionalnosti, napadane su izbegličke kolone i uništavana napuštena imovina, a mnogi izbeglii Srbi se nikad nisu vratili u svoje domove.
Snage Republike Srpske Krajine su istog dana uzvratile raketiranjem Zagreba i okolnih gradova, pri čemu je tokom dva dana u Zagrebu poginulo 7 osoba, takođe civila, a njih 214 je ranjeno u napadima na glavni zagrebački trg i područje šireg centra grada. Za raketiranje Zagreba pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju odgovarao je Milan Martić koji je u oktobru 2008. pravosudno osuđen za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na kaznu od 35 godina zatvora.
Za zločine počinjene u operaciji Bljesak do danas niko nije krivično odgovarao, a u slavljeničkim govorima prilikom obeležavanja operacije još uvek nema mesta za civilne žrtve srpske nacionalnosti. Inicijativa mladih za ljudska prava – Hrvatska još je 2012. godine podnela krivičnu prijavu protiv počinitelja ratnih zločina nad ratnim zarobljenicima nakon ove vojno–policijske akcije koja do danas nije rezultirala procesuiranjem počinilaca.
I u jednom i u drugom slučaju najviše su nastradali civili obe nacionalnosti, ali u dominantnom sećanju u Hrvatskoj ima mesta samo za one koji su pripadali većinskom stanovništvu, odnosno oni koji se uklapaju u hrvatski dominantni narativ o ratu. U okviru državne poltike sećanja u Srbiji nema osude za zločine protiv hrvatskih civila dok se isključivo pominju srpske žrtve, ali ne i oni građani srpske nacionalnosti koji su prisilno mobilisani, a koji su najčešće bili izbeglice iz Hrvatske i BiH.
Preporuke:
Kako bi se zadovoljila pravda i poštovala prava svih civilnih žrtava rata i njihovih porodica, bez obzira na njihovu nacionalnost, zahtevamo od najviših vlasti Hrvatske i Srbije:
- Da ubrzaju potrage za nestalima iz rata i osiguraju procesuiranje ratnih zločinaca bez obzira na nacionalnu pripadnost ili etničko porijeklo počinitelja i njihovih žrtava;
- Da osiguraju potpunu i kontinuiranu pravosudnu saradnju sa zemljama u regionu u procesuiranju ratnih zločina;
- Da se donese zakon o civilnim žrtvama rata u Srbiji koji bi omogućio i olakšao ostvarivanje njihovih prava, zagarantovanih Ustavom i međunarodnim aktima važećim u Srbiji;
- Da se u Hrvatskoj osigura nediskriminatorna primena Zakona o civilnim žrtvama iz Domovinskog rata kako bi sve civilne žrtve rata imale pristup ostvarenju statusa i pripadajućih prava
Na kraju, 2.5. smatramo simbolički važnim datumom jer su istog dana u velikom broju stradali građani i građanke Republike Hrvatske, civili i hrvatske i srpske nacionalnosti. Nacionalni ili bilo koji drugi identitet nikada ne smeju da budu prepreka ostvarivanju prava ovih i svih drugih žrtava na pravdu, istinu i reparaciju. Zbog toga se zalažemo da se ovaj dan proglasi danom sećanja na sve civilne žrtve rata i da se omogući njegovo obeležavanje na za to prilagođenom mestu. Želimo društvo koje poštuje sve žrtve nezavisno od bilo kog identiteta – pa tako i nacionalnog -, društvo koje vrednuje mir kao svoju najveću vrednost. Naposletku, želimo društvo koje neće dopustiti da odnos prema ratu koji neguju politički predstavnici – ratni i današnji – a koji je uveliko pristrasan i isključujući, bude nešto što se odobrava i čime se treba ponositi.
Izgradnja postkonfliktnog društva i obnavljanja pokidanih društvenih veza nezahvalan je zadatak stavljen na teret generacijama koje u ratu ni na koji način nisu učestovale. Mi tu odgovornost hrabro preuzimamo kako bismo doprineli procesu pomirenja i izgradnji društava za koje možemo reći da smo ponosni što smo deo.
