Otpor nasilju je žensko nasleđe
Kad god se razgovara o ratovima devedesetih u zemljama bivše Jugoslavije, gotovo uvek se govori o istaknutim muškim autoritetima: komandantima, generalima, predsednicima, zapovednicima. Druga strana rata se retko prikazuje, pogotovo kada toj strani pripadaju žene. Dok su se strašne stvari dešavale u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, i na Kosovu, nemali broj žena u Srbiji preuzeo je stvari u svoje ruke. Na toj mračnoj strani rata, žene su se povezivale, zagovarale prestanak rata i mir, pomagale bolesnima, ranjenima, zatočenima i pozivale lidere na odgovornost.
One koje ja najviše pamtim, koje su bile omražene i tada, a to su zbog uspešnih ostataka propagande i sada, jesu ŽENE U CRNOM. Rizik kome su se te žene izlagale je nemerljiv. Represija koju su proživljavale svakoga dana, zaštita koju nisu dobijale od policije ih je samo terala da se dalje bore i glasno govore istinu. Nije ih sprečilo da sprovode razne akcije kojima će podizati svest poput akcije ,,Albanke su naše sestre” kojom su prikazale odnos srpske vlasti prema albanskom stanovništvu. Žene u Crnom su izlazile na Trg Republike u Beogradu i skretale pažnju na zlo koje ih je okupiralo, pomagale ženama čiji su sinovi prisilno mobilisani, sarađivale sa mnogim aktivistkinjama iz Hrvatske i Bosne koje su predstavljale državne neprijatelje u Miloševićevom režimu, a posebno sa albanskim aktivistkinjama sa Kosova u trenutku kad je represija dobijala svoj najgori oblik. Dok ovo pišem shvatam da vam govorim o superheroinama našeg vremena.
Bilo je tu još mnogo žena čija imena nisu zabeležena, koje su ostajale kod kuće sa decom u vremenu sankcija, koje nisu znale gde su im braća, muževi, očevi, prijatelji i kolege i koje su morale da uče kako da opstanu u teškim vremenima. Jer rat nije samo na ratištu. Rat je i u kući koja je prazna i u kojoj se gledaju vesti da vidiš šta te čeka sutra. Da li ćeš nastaviti studiranje na fakultetu koji voliš, da li ćeš moći da proslaviš rođendan, da li ćeš moći da odeš na tu žurku i da li ćete biti svi na broju tog nedeljnog popodneva. Rat je i samohrana majka koja mora da se snalazi u takvim okolnostima, koju muškarci na poziciji moći ucenjuju, uznemiravaju i prete, a ona pristaje jer je to jedini način da preživi.
Iz takvih teških vremena, izrodio se veliki broj organizacija koje su upravo osnovale žene i koje su osnaživale i pružale podršku ženama. Da im pomognu finansijski, pravno, medicinski. Ne pričamo dovoljno o ženskim dostignućima tokom ratova i nakon završetka kada je trebalo suočiti se sa svim traumama i dubokim unutrašnjim ranama koje rat nosi. Žene su pomagale ženama, ali i svima ostalima. Žene su se zalagale za promenu zakona, što nastavljaju i dan danas kako bi žrtve ratova dobile bar neku kompenzaciju za pretrpljenu bol da im olakša život, ako je to uopšte moguće. Žene su se zalagale za suđenja onima koji su pomagali ekstremnim nacionalističkim idejama da opstanu i da se šire. Žensko povezivanje nije poznavalo granice, jer su zajedno sarađivale i Srpkinje, Bošnjakinje, Hrvatice i Albanke.
Volela bih da, kada se setimo devedesetih, da se ne sećamo samo ratnih zločinaca i političkih lidera koji su nas uveli u rat, već da se setimo svih žena koje su se okupile i želele da smanje štetu, insistiraju na odgovornosti i miru. Feministička perspektiva posmatranja ratnih okolnosti je od ključne važnosti ako želimo da živimo u ravnopravnom društvu bez nasilja. Kada vidite kako su muškarci prolazili u tim vremenima, bilo da su bili direktno na liniji fronta protiv svoje volje, vozili robu i legitimisali izbeglice i zabranjivali im da napuste zemlju, ili na bilo koji drugi način učestvovali u ratu, treba da znamo da je ženama bilo značajno izazovnije jer je opasnost vrebala sa svih strana. Mirovne aktivistkinje su proživljavale nasilje od verbalnog do fizičkog na svakom koraku od ekstremno desničarskih organizacija, druge žene su trpele seksualno nasilje od vojnika, neke su morale da brinu o ostalim članovima porodice i da se snalaze kako znaju i umeju. Kad god se setimo tog potresnog vremena, treba podsećati da su ŽENE pružale otpor uprkos opasnostima.
Ženska inicijativa, domišljatost, upornost i odvažnost je ono što i dan danas pokreće promene u društvu, posebno kada je potrebno lečiti ratne traume koje su toliko snažno zaraziče naše društvo. Mirovne aktivistkinje se i danas sastaju, razgovaraju, organizuju zajedničke projekte i aktivno rade na građenju zajednice kako nam se bolna prošlost ne bi ponovila. Žene grade budućnost, pričaju nove priče, promišljaju o novim idejama i stvaraju bezbedno društvo. Žene su posle svakog rata donosile promene koje su menjale živote, od prava da glasaju i da se obrazuju do toga da sada budu liderke na važnim političkim pozicijama koje će se boriti protiv ratnohuškačkih propagandi. Važno je kada se sećamo prošlosti da pričamo o doprinosu žena, da svoju okolinu podsećamo da danas ne bismo živeli bolje da nije bilo žena pre nas koje su se za to izborile i da iznova i iznova hvalimo njihova dela koja se uporno kriju i zaboravljaju, a odigrale su ključnu ulogu u našoj istoriji. Ženska dostignuća pamtimo i slavimo jer nas ona dosledno vode u ravnopravno i bezbedno društvo.
– Jovana Filipić
