fbpx

O čemu govorimo kada pričamo o Sajmu?

1 komentar
Dana 24. marta u javnosti su objavljene slike unutrašnjosti hale Beogradskog sajma čija će namena u narednom periodu biti zbrinjavanje osoba zaraženih korona virusom.

Pomenute fotografije su užasnule mnoge građane i time ih motivisale da ostanu kod kuće verovatno više nego sve preporuke Svetske zdravstvene organizacije i sva ljutnja predsednika Aleksandra Vučića.

Veličina sajamske hale, nepregledan broj kreveta, metalnih i hladnih, obučenih u maslinastozeleno uz prisustvo velikog broja pripadnika vojske zaista ne izgledaju prijatno, čak ni onima kojima asocijacija na srpsku vojsku nisu zločini koje je činila na prostorima bivše Jugoslavije. Slike improvizovane bolnice na Sajmu, za koju vlasti tvrde da je napravljena po uzoru na one u Kini i po preporuci struke, mnogi su uporedili sa logorima. Međutim, da li je poređenje trenutnog izgleda Sajma sa logorima zaista opravdano?

Tokom devedesetih godina prošlog veka na teritoriji Srbije je postojalo više logora za Hrvate koji su u njih dovedeni nakon pada Vukovara 1991. godine, kao i za Bošnjake koji su posle pada enklave Žepa 1995. godine prešli u Srbiju.

Pri dolasku u logor zarobljenici su prolazili kroz špalir vojnika koji su ih nemilice udarali čime i gde su stigli. U književnosti se, na primer, ovakav postupak naziva in medias res i služi tome da se čitalac odmah i bez okolišanja uvede u suštinu stvari. Potom su logoraši bivali primorani da se skinu i predaju sve svoje lične stvari. Nakon toga počinjao je život u logoru, život koji se samo tako zove zbog činjenice da još uvek dišete.

U logorima nema kreveta niti prostora između njih. U logorima ste u pauzama danonoćnih prebijanja mogli da spavate na betonu. U logorima nema baš ni mnogo hrane. Istina, dešavalo sa da vam posle višednevnog izgladnjivanja daju teglu feferona, obesti radi. U logorima nema toaleta. Mogu se improvizovati, ali pošto vam ga ionako ne daju nije ni važno. Ako vam ga i dozvole, to znači da će vas pretući kada zamolite da odete do njega, pa se i ne isplati. U logoru vršite nuždu po sebi, eventualno u ćošku, pored mesta gde spavate, vi ili neko drugi. U logoru vas muče i prebijaju. U logoru vas siluju. Kad god požele. U logoru vas teraju da prebijate druge logoraše i da imate seksualne odnose sa njima. U logoru vam gurnu crevo u analni otvor i puste vodu na najjače. U logoru vas teraju da gledate u sunce dok ne padnete u nesvest. U logoru vas izvedu na streljanje samo da bi se smejali kad se uplašite. U logoru vam se smeju i kad vas teraju da se krstite i da pevate četničke pesme, kad ste prljavi i vašljivi jer vam ne dozvoljavaju da se okupate. U logorima gotovo i da nema medicinske pomoći. Nema je ni za povređene, ni za osobe sa invaliditetom, ni za one koji boluju od shizofrenije. A i bolje je kad je nema, ona samo rasrdi čuvare.

Zgrada nekadašnjeg logora Šljivovica

Begejci, Stajićevo, Sremska Mitrovica, Niš, pa i određene lokacije u Beogradu bili su logori kroz koje je između novembra 1991. i avgusta 1992. godine prošao veliki broj Hrvata, državljana kako Hrvatske, tako i Srbije, ali i određen broj muslimana. Dana 14. avgusta 1992. svi preostali logoraši, ukupno njih 714, su razmenjeni. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, kroz logore Šljivovica i Mitrovo Polje nekoliko godina kasnije je prošlo oko 800 muškaraca bošnjačke nacionalnosti. Konačno, 1996. godine i oni su zatvoreni.

Ne postoji mnogo stvari gorih od logora, kao ni onih koje se sa njima mogu porediti. Improvizovana bolnica u hali Sajma koja izgleda kao scenografija distopijskog filma i koja, osim toga sigurno ima i još mnogo mana, ipak nije jedna od njih.

 

Foto: mod.gov.rs

1 Comment

  • David

    Bravo Anđela

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *