Neobeležena mesta stradanja: Perućac i Šljivovica

Do skoro nisam znala ništa o ovome, što nije čudno, jer nemamo nikakva spomen obeležja. U formalnom obrazovanju se o devedesetim godinama ne uči, pogotovo se ne spominje vlastita država u kontekstu agresora i masovnih kršenja ljudskih prava. Mediji se, osim pojedinih, takođe ne utrkuju da izveštavaju javnost o postojanju logora na teritoriji Srbije, niti o prikrivanju tela civila.

Krajem oktobra sam se sa desetak aktivista i aktivistkinja uputila ka Perućcu i Šljivovici, da naučim nešto više o ratu na teritoriji naše države, o kom sam čula tek u okviru Inicijative.

Put do Perućca je protekao u razgovoru sa nekim dragim ljudima. Volim što na svakoj studijskoj poseti upoznam i nova lica, volela bih da se još više mladih u Srbiji angažuje oko mirovnog aktivizma.

Spuštajući se do jezera Perućac, pred nas je izašao radnik jednog od splavova i nudio nam vožnju čamcem. Rekao je kako ona upotpunjuje turistički doživljaj jezera, nema ništa lepše. Ironično, s obzirom na povod kojim smo došle/i. Posle izvesnog uveravanja da smo okej i bez vožnje, nastavili/e smo još malo niže ka obali.

Vanja, naš vodič i zaposleni u Inicijativi, započeo je priču o hladnjači koja je 2001. pronađena u jezeru, a u kojoj su bila tela kosovskih Albanaca, civila, ubijenih ‘99. od strane srpske vojske i policije. Dok je pričao, lokalac koji nam je prethodno nudio turu čamcem, približavao nam se i slušao Vanju.

Malo sam se uznemirila, a primetila sam nemir i na licima ostalih. Očekivala sam da će u svakom momentu krenuti rafal uvreda potkrepljenih nacionalizmom. Takav osećaj me prati skoro uvek kad u Srbiji pričam o ratovima devedesetih, a da to nije u bablu Endžio haba. Pitao je da se ubaci u razgovor. Evo ga, pomislila sam.

Na naše iznenađenje, čovek je priču manje-više, nastavio u smeru u kom je i Vanja išao. Govorio je o izvlačenju hladnjače, ali i pronalasku tela bošnjačkog stanovništva Višegrada i Srebrenice, te žrtava otmice u Štrpcima, koja su u Drinu i Perućac bacali Milan Lukić i ratni zločinci okupljeni oko njega. Neka tela su pronađena sa žicama oko ruku i nogu. Bilo je i dece.

Ton kojim je pričao mi je zvučao nekako pomirljivim. Osetila sam da razume banalnost rata i da ne podržava zločine počinjene u njegovom rodnom mestu, ali da se nekako saživeo sa tim. Spominjao je i “revanšizam” o kom je Mladić pričao nakon počinjenog genocida u Srebrenici, u smislu da je naš narod prosto sklon tome. Zapitala sam se kako je moguće da je toliko lako uspešno sprovesti ratnu propagandu i koje su to nezaceljene rane što ljude navode da progutaju nacionalizam i da se u tren oka okrenu protiv svojih komšija („okrenu” je maksimalan eufemizam).

Iako se vlast, svaka vlast, potrudila da zataška vesti o pronalaženju tela albanskih i bošnjačkih civila, ovi ljudi su znali šta se dešavalo. Svi su znali, i opet se o tome nije pričalo javno. Dozvolili su da se voda ponovo pusti pre nego što su sva tela pronađena, izvučena i vraćena svojim porodicama koje i danas tragaju za njima.

Tela albanskih civila su vraćena na Kosovo, a za ove zločine niko nije odgovarao. Kako?

Današnja vlast je izdanak devedesetih, ali zašto ni ona prethodna nije sa javnošću podelila vest o isplivavanju masovnih grobnica po Srbiji?

Sa više pitanja nego odgovora odlazimo sa jezera Perućac, popularnog turističkog mesta u čijim se dubinama i dalje nalaze tela Bošnjaka.

Uputile/i smo se ka Šljivovici. Stigle/i smo u malo selo za nekih sat vremena, ali smo se zato vozali/e i šetali/e po njemu ukrug još barem toliko. Nikako nismo uspevale/i da pronađemo lokaciju logora iz sredine devedesetih, a zazirale/i smo da za uputstvo pitamo malobrojne i radoznale meštane.

Ni fotografije sa interneta, a ni navođenja prethodnih Inicijativinih posetilaca i posetiteljki nam nisu pomogla, te se jedan od aktivista odvažio da pita dvoje lokalaca za smer.

Isprva smo malo zalutale/i, te se našle/i ispred spomenika u sred šume podignutom palim partizanskim borcima protiv fašizma. Sa tog smo brda i ugledali/e crkvu i fabriku na koje smo upućeni/e, pa smo se spustili/e dole autobusom, te posle kratkog vremena, pronašli/e logor „Šljivovica”.

Naša duga potraga svedoči o tome koliko u Srbiji fali spomen obeležja na lokacijama masovnih kršenja ljudskih prava tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Kad smo došli/e do logora, već se smrkavalo. Vanja nam je pričao kako je srpska vojska zarobila bošnjačke civile koji su bežali iz Srebrenice u Srbiju, u nadi da će tamo biti pošteđeni. Neke od ovih ljudi su predali vojsci Republike Srpske, koja ih je zatim ubila, a neki su smešteni u ovaj logor, gde su držani od avgusta ‘95. do aprila ‘96. Mlaćeni su i mučeni psihički svakodnevno. Ponižavani su teranjem da pevaju četničke pesme. Izgladnjivani su.

Jedan od bivših logoraša je izjavio kako je bio skoro zadovoljan, jer je bio u ovom logoru. Tu su ga mlatili, ali je bar znao da ga neće ubiti, kao što su ubijali ljude u Srebrenici.

Neki/e od aktivista/kinja su prošetali prostorijama nekadašnjeg logora, današnje u korovu urasle ruševine, a zatim smo ispred objekta poređali/e papire sa natpisom “Neobeleženo mesto stradanja”.

U tišini smo krenule/i ka autobusu, a u glavi mi je bila dirljiva priča koju je Vanja ispričao.

Jedan od ljudi u logoru je bio povređen fizički. Lekari/ke su u poseti logoru primetili/e da je životno ugrožen, te su urgirali/e da bude prevezen u bolnicu i tamo ga stabilizovali/e. Nakon toga, čovek je rekao kako ne može da mrzi Srbe, jer su ga neki od njih mlatili, a drugi su mu spasili život. Volela bih da moj doživljaj posete Perućcu i Šljivovici ostavim na toj izjavi i mislima sa takvim ljudima.