Mladi su top!

Nema sredine. Ovde smo nekako navikli da ili ste za ili ste protiv. I često vam je to “za” i “protiv” nametnuto. Većinom od strane odraslih. Sediš, slušaš i upijaš.

Mene su na fakultetu učili da kao profesorka stranog jezika treba da smanjim TTT (Teacher Talking Time), i veći deo časa treba da posvetim STT (Student Talking Time). Cilj je da oni sami dođu do zaključka, svog zaključka, da imaju prostora da budu kreativni i da se toga ne plaše. Same applies in life. Normalno je da ćeš kao dete usvajati stavove svojih roditelja, ali je je strava osećaj kada počneš da razmišljaš svojom glavom i vidiš da ne razmišljaš u svemu baš kao i drugi.

U nameri da proverimo da li i koliko srednjoškolci razmišljaju svojom glavom, moja koleginica Sofija i ja smo prošle subote organizovale trening o ljudskim pravima za njih. Fokus nam je bio na prostom pitanju: da li su ljudska prava must have svake sezone? I malo pre nego što su došli, Sofija je prolazila kroz prezentaciju mumlajući neki tamo Habeas Corpus Act, građanska i politička prava i načelo jednakosti, a ja sam spremala šarene stikere i razmišljala kako da se tih desetoro mladih ljudi ne izgubi u toj terminologiji i kako da pokažemo da to nije neki bauk.

Pored nas dve, sa srednjoškolcima su diskutovali i direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, Anita Mitić i aktivista Ivan Kutlarović koji su kroz praktične primere pokazali kako izgleda borba za ljudska prava. Oni su pričali o tome kako su ušli u svet aktivizma i šta je njih podstaklo da se time bave. I Anitu i Ivana, mučile su u srednjoj školi podjednako dileme koje se odnose na to da li smo svi jednaki i zašto nemaju svi jednak tretman kao što je predviđeno zakonima i Ustavom. Da je promena mišljenja moguća u svojoj priči o Prajdu, pokazao nam je Ivan, govoreći da je on jedne godine bio na strani koja se protivila održavanju ove parade a nakon nekoliko godina učestvovao kao volonter. Anita je u svet aktivizma ušla nakon što je videla kampanju Inicijative “Ja sam srce Srbije”, koja je na poseban način uticala na nju i doprinela njenoj želji da poseti Kosovo i sama se uveri da je strah prema našim komšijama neopravdan.

Zašto je u stvari važno pričati o ljudskim pravima? Zašto sa mladima želimo da govorimo o tome? Iz moje perspektive, najvažnije mi je bilo da im objasnim kako ljudska prava nisu neki apstraktni koncept, da ona čine svet svakog od nas, dok je moja koleginica Sofija govorila o istorijskim aspektima i aktima koji su rezultovali Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Ove dve perspektive su im dale dva pogleda na temu ljudskih prava ali je ipak najvažnije bilo da ih osvestimo i podstaknemo njihovo kritičko razmišljanje.

Došlo je njih desetoro, mislim da ni oni nisu znali šta će se desiti – ali su želeli da nauče. Dobar znak. Malo po malo krećemo priču, gledamo neke filmove, diskutujemo, oni već kreću da pričaju šta je to što njih pomera: prava nacionalnih manjina, prava žena, kako se u školama ne priča o našoj skorašnjoj istoriji, kako se diskriminiše LGBT+ zajednica. Vidim Sofijine oči rastu sve više, a ja sam iskreno malo začuđena što oni tako razmišljaju. I onda shvatim kako smo svi u tom kalupu da su mladi neki tamo što ne razmišljaju. A nije. Mladi su sjajni! I imaju šta da kažu!

Njih pogađa reč “nepravda” možda više nego bilo šta drugo. Nepravda u malim i u velikim stvarima. Nepravda koja počinje u nenajavljenim testovima i koja ide do neregularnosti u izbornom procesu. Kažu nam, glasaće po prvi put. I bitno im je. Ti isti srednjoškolci možda nemaju dovoljno godina da iskuse na svojoj koži nečiju politiku, ali je osećaju oko sebe. Možda nekada ne mogu da artikulišu šta je tačno to što je pogrešno, ali ne sede u mestu. Sa roditeljima često ne mogu da pričaju o određenim temama jer “ne može se tu ništa promeniti”. I posle par pokušaja, većina njih odustane od postavljanja pitanja. I kada profesor pita: “Je l’ sve jasno? Ima li pitanja?” odgovor je često isti : “Nema, jasno je”. Ukoliko ovako nastavimo to “jasno je” postaće “kasno je”. Stvorićemo još jednu generaciju onih koji misle da njihov glas i mišljenje nije bitno. Or not?

Ovih deset mladih ljudi mi je dalo energiju da nastavimo da radimo na kulturi postavljanja pitanja. Da nastavimo da razvijamo i podstičemo njihovu kretivnost i da pokušamo da im odgovorimo na svako pitanje. A ako mi ne znamo odgovor, naći ćemo nekoga ko zna. Javili su nam se posle da kažu kako im je bilo sjajno. Neki su rekli da im je bilo malo neprijatno jer mnoge stvari nisu znali, ali da bi želeli da nauče još više o tome. I ako je ovih desetoro ljudi izašlo sa makar jednom nedoumicom posle našeg treninga ili ukoliko smo uspele da ih nateramo  da razmisle o nečemu, uspele smo. Svako od njih sigurno ima pitanje, ne jedno već 20.

I neka niko ne pomisli da je ova cifra toliko mala da ne može ništa da promeni. Itekako će promeniti. Njih desetoro preraslo je u hiljade mladih koji su posle izbora izašli na ulicu. I niko to nije očekivao. Da li i sada mislite da smo mi niko i ništa?

Hajde da probamo još jednom:

“Ima li pitanja?”