Nakon 2000. godine nije došlo do procesuiranja ratnih zločina i suočavanja sa strahotama iz bliske prošlosti, zbog čega kao direktnu posledicu imamo kontrarevoluciju nakon koje kao najviše predstavnike izvršne i zakonodavne vlasti imamo drugi ešalon Miloševićevog aparata, dok su direktni izvršioci tih zločina samo malo skrajnuti, ističe u razgovoru za Autonomiju Marko Milosavljević, programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR).
Ta organizacija pokrenula je sajt ratusrbiji.rs, a Milosavljević napominje kako je osnovni cilj tog poduhvata podsećanje na ratne događaje i zločine, te kršenje ljudskih prava na teritoriji Srbije, što je do skoro bio najveći tabu u vezi sa krvavim raspadom Jugoslavije. U sklopu te edukativne platforme su, kaže, na jednom mestu sakupljene za sada dostupne informacije utvrđene na osnovu sudske prakse, činjenice do kojih su došle nevladine organizacije iz regiona koje su se bavile ljudskim gubicima, a sajt sadrži i izjave porodica žrtava i svedoka tragičnih događaja, te interaktivnu mapu zločina u periodu 1991-2001.
„Osnovni cilj jeste da se na jednom mestu, u današnje digitalizovano vreme, saberu svi ti podaci i tako pruži šansa mladim ljudima koji u tom periodu nisu živeli, ali i svima koji žele da saznaju nešto o toj temi, da na lakši način pristupe tim činjenicama. Mi ulažemo na ovaj način naše resurse i energiju da to pretočimo u znanje koje će, nadamo se, sutra biti institucionalizovano. S druge strane, očekujemo da institucije uzmu u obzir informacije na koje mi podsećamo i da će u nekom trenutku, upravo zato što ratni zločini ne zastarevaju, krenuti i procesuiranje lica koja su odavno poznata, ali su zaboravljena ili su im čak date i neke počasti kao osuđenim ratnim zločincima. Ljudi koji su pretrpeli i koji danas trpe bol i patnju zbog ratnih dešavanja su na margini društva i mi na ovaj način želimo da ih stavimo u fokus. Posebno imajući u vidu da danas traje izborna kampanja u kojoj učestvuju, između ostalog, mnogi ljudi koje mi tu navodimo, ne samo osuđene ratne zločince koji planiraju da se kandiduju ili su već kandidati, već čitavu tu plejadu iz Miloševićevog aprata koja je na osnovu zločinačke politike dobila određene beneficije i danas udobno živi, ili je i dalje prisutna u javnom i političkom životu“, ukazuje Milosavljević.
Da li je bilo institucionalne saradnje sa sudovima i tužiocima u pogledu činjenica koje su prezentovane na sajtu?
Ne postoji neka specijalna komunikacija sa određenim sudovima čije smo presude koristili. Veliki broj tih presuda na koje smo se oslanjali već je dostupan u digitalnom formatu – to je čitava sudska praksa Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, kao i dokumenti i dokazni materijali u drugim postupcima koji su se vodili u Srbiji, transkripti i svedočenja koja su javno dostupna. Naravno, ne toliko zahvaljujući sudovima koliko organizacijama i medijima koji su pratili ta suđenja. Sabrali smo to na jedno mesto, a stil pisanja upodobljen je tako da bude razumljiv što većem broju ljudi.
Rat u Srbiji uvek je bio tabu, jer ona zvanično nije učestvovala u ratovima tokom raspada Jugoslavije. Koliko će biti teško nekome ko nije detaljnije upoznat sa pomenutim dešavanjima da prihvati ove činjenice?
Mislim da postoji veliko neznanje o ovim događajima. Ovo jeste razbijanje tog tabua, a sa druge strane, ono što dolazi od države, vlasti, trenutnih ali i prethodnih, jeste jedna vrsta zaborava i relativizacije, negiranja postojanja ratnih zločina i teškog kršenja ljudaskih prava na teritoriji Republike Srbije. Mi smo ovo upravo uradili kao produkt nasleđa jednog antiratnog pokreta i niza organizacija sa kojima i danas sarađujemo i koje su nam na neki način utrle put. Pokušavamo da proces suočavanja sa prošlošćiu proširimo, da dođemo do nekih novih ljudi.
Nagrađeni funkcijama
Marko Milosavljević ističe da je jedan od ciljeva uspostavljanja sajta s podacima o ratnim zločinima na teritoriji Srbije podsećanje na to da, pored osuđenih ratnih zločinaca, postoje brojne druge osobe koje i danas igraju uloge u političkom životu, a povezane su s ratnim događajima.
-Jedan u nizu primera jeste oduzimanje stana porodici Barbalić u Zemunu za koje je odgovorna današnja poslanica (SRS) Ljiljana Mihajlović, a koja je, paradoksalno, članica skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava. Sa druge strane, Obrad Stevanović, koji je odgovoran za niz kršenja ljudskih prava koje su počinile posebne jedinice policije i jedan od glavnih operativaca za operaciju skrivanja leševa, danas je univerzitetski profesor.
Šešelja, Šainovića i Šljivančanina javnost je već „svarila“, sada je tu nova zvezda državnih medija – kapetan Dragan. Kako protiv takvog mehanizma rehabilitacije?
Osuđeni ratni zločinci su tu gde jesu zato što se proces procesuiranja i suočavanja sa tim strahotama u prvom talasu, nakon 2000. godine, nije dogodio. Direktna posledica jeste jedna vrsta kontrarevolucije, u kojoj ćemo danas kao najviše predstavnike izvršne i zakonodavne vlasti imati taj drugi ešalon Miloševićevog aparata, a oni koji su imali izvršilačku ulogu biće malo skrajnuti i pozicionirani, pa se danas oni predstavljaju kao marionete iste te vlasti. Ako je nekome uzor Nikola Šainović ili Kapetan Dragan ili Šljivančanin, neka se zapita kako to da ti ljudi danas imaju određene državne beneficije i udobno žive, uprkos tome što postoje presude za te stvari koje su radili. Većina žrtava ratnih zločina danas živi u jednom užasnom socijalno-ekonomskom položaju. Prvo, zato što veliki broj žrtava nije priznat, nije dobio status civilnih žrtava rata, a prepreka za to je niz zakona koji im to ne dozvoljava. Drugi nivo negiranja tih zločina jeste državna retorika koja kaže – nije vam mesto u savremenom srpskom društvu. Nećemo vam to jasno reći, ali ćemo vam staviti do znanja tako što ćemo da kreiramo takav set zakona da ne možete da obeležite gubitak svojih najmilijih, da ne možete da dobijete nikakvu materijalnu odštetu, niti simboličku. I, ne možete da govorite u javnim porostorima, nego će to vaše mesto zauzeti naši predstavnici tog monopola sećanja, kao što su osuđeni ratni zločinci. Proces promocije ratnih zločinaca treba pratiti i kritikovati, ali pre svega iz pozicije žrtava. Moramo da kreiramo debatu u društvu, gde ćemo argumentovano reći zašto su važni ti podaci o ratnim zločinima, zbog čega i na koji način na moralnom, političkom i društvenom nivou nije prihvatljivo da osuđeni ratni zločinci budu tu gde jesu. Sa druge strane, postoje i zakonske obaveze, čak i u Srbiji danas, koje bi trebalo da ih sprečavaju, a ne sprečavaju ih, da negiraju ratne zločine.
Koliko smo stvarno daleko od te debate u Srbiji?
Ta debata postoji, ali je na margini društva. Postojali su momenti, kao što je otkrivanje tajnih masovnih grobnica tokom 2001. godine, ili 2003. godine i ubistvo premijera Đinđića, nakon čega je trebalo posle operacije „Sablja“ da se postavi pitanje kako su pripadnici JSO-a i Zemunskog klana došli u poziciju da ubiju prvog čoveka u državi? Šta im je to omogućilo? Da li je ratovanje u deceniji pre toga njima omogućilo da se toliko osile i da li ih je zapravo kreirala država? Treći momenat je bio puštanje snimka Škorpiona koji ubijaju šest Srebreničana u BiH. Nakon tog snimka na televiziji B92, koja je tada imala veliku gledanost, probuđen je jedan drugačiji sentiment. Taj momenat će doći svakako, a na nama je da budemo spremni za to. Šansa za takav razgovor nije samo kada se nastupa u medijima ili kada se kreira jedan sajt. Mislim da je šansa za to i kada odete na slavu i kada razgovarate sa svojim rođacima i prijateljima o tome. Treba da smo stalno u nekoj vrsti treninga za dijalog, ne samo po pitanju ratnih zločina. Pitanje ratnih zločina je konsekventno povezano i sa pitanjem vladavine prava u ovoj zemlji, na prvom mestu, i sa pitanjem kakav je to demokratski ili nedemokratski poredak u ovoj zemlji. Treba, prosto, na obrazovanju graditi šanse za tu vrstu razgovora koji će svakako doći. Koji i sada traje, ali koji nije postavljen u epicentar javnog života Srbije, nego su u tom epicentru Slobodan Milošević u spotu SPS-a i kapetan Dragan koji bi da se kandiduje na izborima.
Dalibor Stupar (Autonomija, naslovna fotografija: Inicijativa mladih za ljudska prava)
