Ljudska prava umiru u tišini

Ljudskih prava nema mimo demokratije. Za promociju i zaštitu ljudskih prava neophodna je demokratija sa svim svojim sastavnim delovima: vladavina prava, jake institucije, nezavisno pravosuđe…A, sasvim logično, neophodni su i angažovani građani, od kojih demokratija očekuje mnogo toga. Očekuje da oni budu politički pismeni, dobro informisani, da aktivno učestvuju u društvenim i političkim procesima. Ipak, najvažniji zadatak svake građanke i građanina jeste da stanu u odbranu demokratije kada je ona ugrožena. 

Dugo je većinski deo građanki i građana Srbije nemo posmatrao kako, istina skromna, demokratija uspostavljena nakon petooktobarskih promena polako odumire. Sa odumiranjem demokratije i svih njenih elemenata, počela su da odumiru i ljudska prava. Režim je išao redom i jedno po jedno pravo na ovaj ili onaj način uskraćivao i ukidao. 

Deklaracija kaže da svako ima pravo da učestvuje u upravljanju svojom zemljom. Ovo je jedno od prvih prava koja su građani izgubili. Aktuelna vlast smatra da samo ona ima pravo da upravlja zemljom, dok su svi ostali etiketirani kao izdajnici, strani agenti, nasilnici i lopovi. Na svaku kritiku odgovarali su napadima i uvredama, doslovno otimajući građanima njihovu državu. 

Deklaracija kaže i da svako ima pravo na životni standard koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje pojedinca i njegove porodice. Ipak, u Srbiji je gotovo nepoznat postao pojam dostojanstven život. Isto tako, za mnoge su pravični i zadovoljavajući uslovi rada nedosanjani san, a sudeći po radu nekih inostranih fabrika, u Srbiji ropstvo u praksi još uvek nije ukinuto. Proizvoljna hapšenja i pritvaranja nisu retkost. 

Kao u pesmi Martina Nimelera, oni su dolazili da nam uzmu jedno po jedno pravo, a građani su ćutali. Na kraju je čak i pravo na život dovedeno u pitanje. Korupcija, nemar i bahatost su petnaest osoba koštali života. 

U tom momentu, studenti su razumeli šta je potrebno da se uradi – razumeli su šta demokratija zahteva od svojih građana. Blokirani su fakulteti i rektorati, a nedavno smo svedočili protestu, po nekim procenama, većem od onog od 5. oktobra. Studenti su razumeli da naša prava niko neće štititi osim nas samih i da samo angažovani građani koji su spremni da stanu u odbranu demokratije imaju čemu da se nadaju. Čini se da to polako uviđa i ostatak društva.

Da su predstavnici vlasti kojim slučajem pročitali Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima – čak ne ni celu, nego samo uvod – znali bi da je „bitno da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja”. Onda se možda premijer Vučević ne bi pitao koji su to tačno zahtevi studenata.

– Branimir Đurović