Rešenje ovog problema može se postići usvajanjem jedinstvene nacionalne strategije za borbu protiv nasilja koja bi rezultirala sinhronizovanim aktivnostima svih relevantnih državnih institucija zarad trajnijeg stajanja na put ovoj devijantnoj pojavi.
Ovo su samo neki od zaključaka konferencije „Jer im se može“ koju je Inicijativa mladih za ljudska prava organizovala 13. novembra u beogradskom hotelu Zira, kao završnu aktivnost u okviru projekta „Mehanizmi za borbu protiv nasilja u društvu u Srbiji“. Na konferenciji je predstavljen prilog za model strategije za borbu protiv nasilja u Srbiji koji je rezultat aktivnosti koje je Inicijativa sprovodila poslednjih 10 meseci, pre svega baveći se problemom nasilja čiji su akteri, očevici ili žrtve mladi ljudi, kao i rodno motivisanim nasiljem.
Meho Omerović, predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije, smatra da država Srbija tapka u mestu kada je u pitanju sprovođenje postojećih mehanizama za suzbijanje nasilja i da strategije često ne prati adekvatna akcija. „Mi na papiru imamo jako dobre zakone, usklađene sa najvišim evropskim standardima, ali njihova primena nedostaje. Dobar deo zakona koji se odnosi na suzbijanje nasilja jako često je samo mrtvo slovo na papiru“, rekao je Omerović i dodao da problem najčešće leži u nedostatku finansijskih sredstava. „Usvajanje krovne strategije koja bi obuhvatila sve segmente borbe protiv nasilja u Srbiji doprinelo bi međusobnoj usklađenosti zakona i intersektorskoj saradnji, angažovanju različitih institucija i organizacija civilnog društva koje bi kroz jedan koordinisani sistem radile na rešavanju ovoga problema“, zaključio je.
Kako usvojene strategije ne bi državnim institucijama isključivo služile kao izgovor pred međunarodnom zajednicom da ulažu napore u rešavanje gorućih problema, dok njihova primena izostaje, napohodno je da se država doslednije i ozbiljnije posveti borbi protiv nasilja u Srbiji. Naim Leo Beširi iz Omladinskog odbora za obrazovanje je kazao da sudbina jedne strategije koja tretira neki društveni problem zavisi od načina na koji je strategija usvojena. „Ne može se pisati nova strategija, ako se ne uradi analiza rezultata koji su postignuti prethodnom strategijom. Takvi napori su od samog početka osuđeni na propast“, rekao je Beširi.
Pozivajući se na praksu skandinavskih zemalja, Goran Miletić iz organizacije Civil Rights Defenders rekao je da bi jedinstvena nacionalna strategija mogla da doprinese smanjenju nasilja u našem društvu, pod uslovom da strategija proistekne iz ozbiljnog konsultativnog procesa. „Važno je da imamo jasan plan koji proističe iz diskusije o tome da li su postavljeni ciljevi realno ostvarivi i da li postoji finansijska podrška za sprovođenje planiranih aktivnosti u dogovorenom vremenskom okviru,“ kazao je Miletić koji veruje da dobar plan može da obezbedi podršku u javnosti za rad na suzbijanju ovog problema. „Ako izgubimo podršku medija i javnosti, neće biti dobro. Moguće je da se desi da izgubimo podršku koja trenutno postoji, jer je nasilje prisutno svuda oko nas. Nasilje ima prednost u medijima u odnosu na sve one koji normalno vode dijalog čak i kada se ne slažu“, uočio je Miletić.
Na konferenciji je izneto više stanovišta koja govore u prilog tome da je nasilje ozbiljna pretnja društvu u Srbiji. Ivan Đurić iz Inicijative mladih za ljudska prava je govorio o potrebi za saradnjom između državnih institucija i civilnog društva kako bi se smanjio stepen nasilja, jer ako se radi odvojeno, rezultati nisu dovoljno dobri. „U našem društvu se problematika nasilničkog ponašanja stavlja pod tepih. Iako je utakmica Srbija-Albanija trebalo da traje 90 minuta, ona traje mesec dana. U javnosti se govori o brojnim stvarima koje su direktno ili indirektno povezane sa utakmicom, ali se ne govori o tome zašto su navijači ušli na teren i tukli albanske igrače. Čuli smo da je priveden momak koji se tokom prenosa utakmice preko kamere RTSa obratio premijeru Srbije, ali ne znamo šta se dešava sa navijačem koji je albanskog igrača udario stolicom u glavu. Malo se govori o napadačima na albanske objekte u Vojvodini, ali o tome šta se tih dana dešavalo u Preševu i Bujanovcu nijedan medij nije pisao. Ono što nas najviše zabrinjava je činjenica da su napadači uglavnom maloletni“, kazao je Đurić.
Zorica Labudović iz Ministarstva omladine i sporta je rekla da se u Nacionalnoj strategiji za mlade iz 2008. godine ističe da mladi u Srbiji odrastaju u okruženju koje je prepuno ratnih pretnji, ekonomske nesigurnosti i siromaštva, što doprinosi nasilju među mladima, ali i starijima. Nasilničko ponašanje jeste važno sankcionisati, ali je još važnije raditi na prevenciji ovakvog ponašanja. „Prevencija se postiže podizanjem svesti, edukacijom, treninzima, učenjem veština nenasilne komunikacije“, kazala je Labudović i dodala da ministarstvo na različite načine podržava ovakve projekte ili ih samo organizuje.
Da ovo nije dovoljno može se zaključiti iz brojnih podataka koji su izneti tokom konferencije. Naim Leo Beširi je govorio o statistici koju vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova prema kojoj se 40 posto krivičnih dela u Srbiji odnosi na nasilje koje počine mladi, koji su češće učinioci krivičnih dela, nego što trpe nasilje. Marjan Cvetković iz Krovne organizacije mladih Srbije je predstavio rezultate istraživanja urađenog u Nišu prema kojima je uočeno da je više od 70 posto mladih, uzrasta između 15 i 30 godina, bilo žrtva, učesnik ili svedok nekog nasilja. Ovakva statistika je podstakla lokalne vlasti u Nišu na usvajanje Strategije za bezbednost mladih koja ima radnu grupu za implementaciju akcionog plana. Uzroci za ovoliku izloženost mladih nasilju su brojni. „Oni su najčešće nezainteresovani da upoznaju različitosti, neinformisani su ili nisu adekvatno informisani. Problem je i obrazovni sistem. Mladi su kolateralna šteta srpskog obrazovnog sistema, u koje je hitno potrebno vratiti vaspitnu komponentu“, rekao je Cvetković dodavši da visokoj stopi nasilja među mladima svakako doprinosi i visoka stopa nezaposlenosti.
Situacija je podjednako alarmantna i kada se govori o rodno motivisanom nasilju, ali i opštem vrednosnom miljeu u kojem se, kroz instituciju porodice, u društvu u Srbiji neguje nasilje. Danica Jovanović iz Udruženja Roma Novi Bečej je istakla da, prema podacima iz ove sredine, 72 posto Romkinja u porodici trpi nasilje koje traje više godina, dok su u čak 85 posto porodica deca aktivno ili pasivno uključena u nasilje. „Žene ne znaju svoja prava, nisu svesne posledica koje nasilje ostavlja na njihovo psihičko ili fizičko zdravlje. One ostaju uz nasilnika zbog dece ili iz straha od stigme zajednice u kojoj žive, ukoliko odluče da se suprotstave nasilju“, kazala je Jovanović.
Tatjana Nikolić iz niškog Centra za devojke ističe da je žrtvama nasilja, pre svega, potrebno ohrabrenje. „Ženama koje trpe nasilje svi pričaju da su one za to same krive. Važno je objasniti im da one ni u kom slučaju nisu krive, bez obzira na to šta kaže porodica i okruženje. Žrtva nasilja nikada nije odgovorna za ono što joj se dešava“, podvukla je Nikolić.
O tome koliko je porodica mesto gde je prisutno nasilje govore i podaci koje je iznela Nataša Jovanović iz Autonomnog ženskog centra, prema kojima svaka druga žena u Srbiji doživi neki oblik psihološkog, a svaka treća fizičkog nasilja. Pored vojske i policije, porodica je najnasilnija društvena jedinica. „Žene su izložene velikom riziku da trpe nasilje, a ako govorimo o lezbejkama, migrantkinjama, Romkinjama, starijim i bolesnim ženama, situacija je još alarmantnija“, upozorila je Jovanović. Ona je, kroz iskustva žena sa proganjanjem, ukazala i na problem psihičkog nasilja koje trpi ženski deo populacije. „Proganjanje, koje se često dešava u sferi digitalne komunikacije, je sve prisutnije i država nema odgovor na to, uprkos postojanju Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal. Čeka se da nečiji život bude ugrožen, pa da dođe do reakcije države,“ rekla je Jovanović.
O tome koliko su mladi ljudi izloženi nasilju u digitalnom svetu govorila je Ana Mirković iz Instituta za digitalnu komunikaciju. Ona je istakla da 70 posto osnovaca i srednjoškolaca uočava nasilje na internetu, ali svega jedan posto njih na isto i odreaguje, odnosno prijavi ga. Mirković je istakla da se snaga digitalnog nasilja najčešće nipodaštava. „Digitalno nasilje je samo emotivno, jer ne ostavlja fizičke posledice – nema podliva i modrica. Međutim, podaci nam govore o nemalom broju slučajeva kada su devojčice, koje su trpele maltretiranje preko interneta, izvršile samoubistvo“, upozorila je Ana Mirković, dodavši da ona uzrok velikog prisustva nasilja u digitalnom svetu vidi u devastiranom sistemu vrednosti. „Mladi poštuju jedan sistem vrednosti u realnom životu i to je ono kada su fini prema mami i baki. Sa druge strane, smatraju da ne moraju da budu fini na Fejsbuku, ne shvatajući da ova društvena mreža danas zapravo predstavlja realan život“.
O urušenom sistemu vrednosti i nesposobnosti države da gradi generacije koje će biti odgajane u duhu tolerancije, razumevanja i poštovanja različitosti govorila je Mia David, donedavna direktorka Kulturnog centra „Beograd“. Referišući se na snagu ekstremističkih grupa i njihovu dominaciju u javnom prostoru, ona je ukazala na to da je u Srbiji na snazi opšta atmosfera straha, koja ne mora nužno da se ispoljava kroz pretnje. „Kada počnete da se okrećete na ulici u strahu da vas neko ne prati, shvatate da oni na taj način počinju da vas kotrolišu. Ovo neće prestati preko noći. Svako od nas, u segmentu posla kojim se bavimo, mora da pronađe način kako da doprinese da se ovaj problem rešava“, kazala je Mia David i dodala da mediji moraju biti saveznici u borbi protiv ove pojave. „Bez obzira što je medijski prostor nepostojeći, što mediji zbog svoje prirode traže teme koje su atraktivne, izašla sam u medije sa pričom o pritiscima kojima sam bila izložena zbog izložbe posvećene stradanju kosovske porodice Bogujevci. Nikada se nisam osećala sigurnije nego kada sam tom prilikom izašla u medijski prostor. Osećala sam da time što sam u javnom prostoru, ne mogu da nestanem“, zaključila je ona.
Nasilja ima u svim zemljama sveta, ali je pitanje na koji način državne institucije i društvo tretiraju ovu pojavu, da li je javnost podržava ili se nasilje na relevantan način sankcioniše. U Srbiji je klima za gajenje ove pojave vrlo povoljna. Inicijativina kampanja za podizanje svesti o ovom veoma ozbiljnom problemu i nemogućnosti države da se na adekvatan način sa njim nosi zove se „Jer im se može“.
„Ja mislim da ta sintagma jako dobro objašnjava odnos koji huligani, nasilnici i ostali imaju prema državi, društvu i sami prema sebi. Jednostavno, njima se sve može. Mi smo ti koji treba da ćute, jer se bojimo i da ih puštamo da rade šta hoće. Puštajući njih da im se može, i mi postajemo njihovi saučesnici. Saučesnici u stvaranju Srbije u kojoj je u redu prebiti nekoga zato što je drugačiji, u kojoj je u redu uzvikivati ubij, zakolji, u kojoj je u redu mrzeti“ kazala je Anita Mitić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava. Ona je dodala da Inicijativa odbija da bude saučesnik. „Mi i mnoge druge organizacije civilnog društva ulažemo ogromne napore da stanemo na put mržnji i nasilju. Ali danas naš zadatak je mnogo veći. Naš zadatak je da ubedimo i državu da odbije da bude saučesnik u stvaranju takve Srbije. Stajanje na put politici nekažnjavanja, dugih sudskih procesa, brutalnog iskorišćavanja nasilja u političke svrhe je posao države i njenih institucija“, zaključila je Mitić.
Ovaj projekat Inicijativa sprovodi u okviru programa „Građansko društvo za budućnost“ u saradnji sa Institutom za održive zajednice (ISC), a uz podršku Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).
