Jutro sve promeniti neće

Toliko su glasna sva mišljenja i različite verzije jednog događaja koje pratimo poslednjih nekoliko dana, a ono čega nema jeste sagledavanja posledica ovonedeljnih dešavanja, mimo ovih političkih. Jer u realnom živou, u Beogradu je mirno i hladno, u Prištini takođe, samo što su odnosi Srba i Albanaca, onako generalno, dodatno narušeni a normalizacija najdalje nego što je ikad bila.

Ove nedelje, dešava se program pod nazivom “Putujuća škola o nacionalizmu”, zakazan još pre više od mesec dana, tokom kog će učesnici iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i sa Kosova posetiti mesta na Kosovu, u Crnoj Gori i Bosni. Učesnici i učesnice su bili odabrani, sve je bilo spremno, ali ipak, ništa nije bilo spremno.

Niko nije čuo da je 7 učesnika iz različitih zemalja odustalo od programa jer su im roditelji koji su prestrašeni zabranili učešće. Niko nije čuo da su učesnici iz Bosne jedva dobili vize jer je Bosna rešila da podigne mere provera do nivoa koji je njihov plan da znaju, uče i slobodno putuju – makar po regionu – dovela do potpune neizvesnosti. Nisu se čula ni pitanja mladih ljudi koja se odnosila na to da li će ako počne rat neko prisilno da ih mobliše i da li postoji zakon koji ovo može da spreči. Bez pomena je prošla i borba ovih ljudi da objasne svojim prijateljima i porodici da nema ničeg lošeg u programu u kome žele da učestvuju. Neki od učesnika su odlučili da odustanu i zbog činjenice da su Albanci ipak ovoga puta preterali jer su neki ekstremizovani pojedinci spaljivali srpske proizvode. Možda je i bolje što ovo niko nije čuo. Učesnici sa Kosova su odustali jer ćemo posetiti Severnu Mitrovicu i prenoćiti tamo.

Zašto bi iko želeo da život provede u regionu u kome ekonomska nestabilnost i politička neizvesnost sežu toliko daleko da dovode do potencijalne bojazni da će biti rata, da će biti proteranih, da će biti povređenih, da će uvek biti važno (zarad diskriminacije) kako se zoveš i prezivaš i kom se bogu moliš? Niko to ne želi, pa nek prvi baci kamen onaj koji se usudi da kaže, nadobudno i prepotentno, da ovo ne razume.

Jedino gore do toga što svi žele da odu, jeste da zapravo niko ne ostane da se suprotstavi. Da ne ostane niko ko veruje da treba drugačije, iako možda i ne veruje da je to zaista u bliskoj budućnosti moguće. 

Nemojte govoriti svojoj deci da će se sve jednog dana promeniti, da će doći vreme kada će osnovni postulati ravnopravnosti i razumevanja sami da se uspostave. Nemojte. Nemojte od njih praviti ljude kojima građanska odgovornost ništa ne znači koji će iz straha da im ne bude gore nemo dopustiti da im na kraju svakako bude gore. Ni sutra ujutru ništa neće biti bolje, jutro ne menja stvari samo od sebe ali ono što čini jeste da nam daje priliku da napravimo izbor kako ćemo od danas da tretiramo određena pitanja, čime ćemo da se vodimo i zbog čega – samo to određuje gde ćemo završiti.

Prilike koje nam donosi svaki novi dan su jedino što nam je preostalo, ako ne budemo učili sebe i druge da ih koristimo da se za društvo u kome smo jednaki i ravnopravni borimo svakoga dana i da se odluke da je to i takvo društvo ono koje želimo donose na nivou svakog pojedinca/ke. Već smo se jednom masovno izborili za slobodu, ali nije nam dugo potrajala zbog toga što na suštinskoj promeni nismo radili, jer je jednostavno, istini za volju, nisu želeli svi učesnici tog slobodotvornog poduhvata.

Ali u svoj svojoj nemaštini, sve što nemamo lepo smo rasporedili i postavili smo prioritete. Dali smo milion evra poreskih obveznika Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu kao donaciju za izmirenje prispelih zakonskih obaveza. Nismo ih uložili u obrazovanje budućih generacija o ljudskim pravima, starteško unapređivanje sistema obrazovanja, prevazilaženje etničkih netrpeljivosti ni u izgradnju mladih ljudi koje će u budućnosti donositi odgovorne političke odluke. I da ne nabrajam dalje. Nismo ih uložili u one koje nazivamo budućnošću ove zemlje. Možda nam Bog pomogne, ako bude mogao baš onda kada nam bude trebalo.

Smenili smo Miloševića, smenićemo i Vučića, proći će i Tači i Hardinaj, a šta posle ako opet ne bude kako treba? Pre nego što se upustitite u sve priče ovoga sveta ili trenutka u kome se nalazimo, razmislite, ako opet ne bude kako treba ko će posle da nam bude kriv? Ako se pitate gde leži problem koji treba da rešavamo, on je tu “u našoj kući” i to važi za sve bez izuzetka.