Skrivanje odgovornosti iza naroda

Rezolucija je zvanično usvojena na sednici GS UN-a, održanoj u Njujorku 23. maja 2024. godine. Za usvajanje poslednjeg nacrta teksta rezolucije glasalo je 84 države, dok je protiv usvajanja rezolucije bilo je 19, uz suzdržanih 68 država. Predstavnici/e vlasti Srbije su od samog početka bila protiv usvajanja kako početnog tako i finalnog teksta rezolucije, nastojeći da uvere građane Srbije da je razlog za to zanemarivanje srpskih žrtava u tekstu rezolucije tokom rata devedesetih na prostoru Bosne i Hercegovine. Ono što se najilustrativnije desilo na sednici GS UN-a jeste isticanje i nošenje srpske zastave od strane predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Postavlja se pitanje da li je zastava imala ulogu plašta heroja Srbije današnjice, ili krpe koja bi trebalo da očisti tragove prolivene krvi.

Iako je predlog za donošenje Rezolucije proistekao iz težnje za proglašenjem 11. jula kao Međunarodnog dana sećanja na genocid u Srebrenici, sećanje na zločin, kao i uvažavanje patnje svih žrtava toga zlodela, u Srbiji se nedeljama širio narativ o pokušaju predstavljanja srpskog naroda kao genocidnog, iako se u samoj Rezoluciji to nigde ne spominje. Niti Srbi, niti bilo koji drugi narod jer nije narod taj čija je zapovest postala ubojita.

Sama Rezolucija ne donosi sa sobom nikakva pravni značaj. Njenim usvajanjem se ne odlučuje da li je to bio ili nije bio genocid. O tome jeste li ili nije genocid, davno je presuđeno, ne od strane UN-a, već od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Za izvršenje genocida, presuđeno je individualnim krivcima koji su komandovali vojskom ili bilo direktno umešani u njeno delovanje. Ta krivica nije koletivna, već individualna. Postoji šest Haških presuda kojima su osuđeni direktno ljudi pod čijem se rukovodstvom počinio genocid. Između ostalih, osuđen je Ratko Mladić, načelnik generalštaba Vojske Republike Srpske tokom 1992-1995, kao i tadašnji predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić, kom je kao i Mladiću presuđena doživotna kazna zatvora. Pored dostizanja pravde, ove presude bi trebalo da podsete da ovi ljudi jesu ratni zločinci, a ne narodni heroji, kakvim se danas u narodu najčešće predstavlju. Zabrana veličanja ratnih zločinaca odgovornih za genocid u Srebrenici je još jedna od bitnih stvari koja se postiže usvajanje ove Rezolucije.

Ne postoji narod koji je u svojoj srži genocidan niti se takav narod može stvoriti. Nastanak straha od prebacivanja na kolektivnu krivicu moguće je stvoriti u narodu u kom je jedna od najjačih spona identiteta nacionalnost. Gubljenje ili u ovom slučaju svaljivanje krivice zbog nečijeg identiteta kao genocidnog, stvara nemir u čoveku. Taj nemir zamagljuje put ka uviđanju ko ga zapravo naziva genocidnim narodom. A to čini upravo onaj koji stoji i danas, a nekad je stajao uz te pojedince koji su komandovali vladavinom terora. Jednom davno čula sam rečenicu „Genocid je zločin države i njenih institucija”, pa ako već želimo da pričamo o kolektivnoj odgovornosti, nek je usmere po državnim institutucijama koje su ga podržale, a dozvole narodu da diše bez straha od pripisivanja krivice njegovom, u Srbiji, često najistaknutijem delu identiteta.

Da li mislim da smo usvajanjem rezolucije korak bliže miru? U nekom paralenom univerzumu, možda i da. Na našem, samo na oko lepom brdovitom Balkanu, ne. Od kad se po medijima počela da provlačiti ideja o usvajanju Rezolucije, kao da je podstakuta sva mržnja sveta u Srba. Svaka naslovna stranica domaćih tabloida imala je nedeljama iste naslove : “Hoće nas okriviti za genicidan narod”, “Svi su protiv Srbije”… Ovakvi naslovi svakog dana lako su, na davno obrađenom tlu, pogodnom za sejanje straha, brzo urodili plodom. Iako rezolucija nikako ne dotiče taj narod, ne ugrožava ili okrivljuje, našli su se prozvanim i ugroženim. Mediji sa nacionalnom frekvencijom, koji su sejali stah tokom devedesetih u narodu Srbije, danas u istom maniru netačno predstavljaju šta Rezolucija zapravo ne sadrži.

Ali ko će to da mu kaže, od koga da čuje, kako da preispita svoje mišljenje jer je naučen da vlast radi u njegovu korist, a ne u produbljivanje sopstvenog džepa i ostvarivanje ciljeva prethodnika?

Osećaj gubitnika ili osećaj pobednika nije nešto što u ovom trenutku ima bilo kakvog smisla. Takav doživljaj situacije samo je podsmeh u lice majki, sestara i ćerki čiji su sinovi, braća i očevi ubijeni. Ne sme se dozvoliti da budu zaboravljeni. Najmanje što se može učiniti jeste priznavanje njihove patnje. Staza ka potpunom nepoštovanju preživelih žrtava utabana je negiranjem zločina, kao poslednjem koraku potpunog izvršavanja genocida, jer zaboravljanjem na postojanje jednog naroda, taj narod biva večno izbrisan. Rezolucija teži da patnja svake preživele žrtve bude prepoznata, i da žrtve čiji su životi nasilno prekinuti ne padnu u zaborav.

Negiranjem genocida neće se osloboditi počinioci zločina. Negiranje genocida neće sprati krv. Negiranje genocida razoriće u srži vrednost jednog društva.

Gledajući kolone automobila sa barjacima sa srpskom zastavom, natpise po gradovima “Mi nismo genocidan narod”, u glavi mi se postavljuaju dva pitanja.

Da li je neko od tih ljudi, pre mahanja zastavom, pročitao šta zapravo piše u Rezoluciji? U prvi mah, izgleda kao da su ljudi po sopstvenom nahođenju izašli na ulice. I kako im, zaboga, uvek pođe za rukom da među ljude poture samo jedan narativ? Onaj narativ koji će ih zaraziti velikim strahom. Onaj narativ koji će zamaskirati ulogu političke vlasti. Vlast doliva ulje na vatru kroz medije i običan mali čovek, počinje da se boji što će tamo neka velika sila da stavi ljagu na njegovo ime.

Neće.