Portal Rat u Srbiji nije otkrio praktično nijednu informaciju koja do sada nije bila javna – one se nalaze u sudskim presudama, izveštajima nevladinih organizacija, medijima. Na ovom sajtu su predstavljeni događaji i činjenice koji su direktno vezani za ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu – a koji su se desili na teritoriji Srbije.
Cilj ovog portala je da prikaže informacije koje su godinama ili decenijama raštrkane na različitim mestima, sve one koje su od strane vladajućih nacionalističkih elita u svim sferama društva potiskivane, sakrivane, negirane. Da pokaže da Srbija jeste učestovala u ratovima.
Glavna kritika Ivice Dačića je da se radi o “politizaciji ratnih zločina”. Dačiću ne treba objašnjenje, on zna, ali važno je odgovoriti na svaku laž: ratni zločini iz devedesetih ne mogu danas da se politizuju, oni su bili sredstvo ili posledica političkih ciljeva.
Ratovi su okončani pre više od 20 godina, ali mi danas snažno osećamo njihove posledice; retorika sukoba, netrpeljivosti i mržnje je prisutna u javnosti kao da se nisu ni završili. Zamrznuti konflikt se često koristi kao opis odnosa Srbije i Kosova, ali taj opis je ispravan i za odnos Srbije sa BiH i Hrvatskom.
U tih 20 godina, odnosi u regionu su drastično napredovali, pre svega u privredi, ekonomiji, trgovini. U okviru Berlinskog procesa pokrenute su brojne inicijative, regionalna saradnja je postala vrednost u koju i međunarodna zajednica, ali i naše države mnogo ulažu.
Ali slon u sobi je rat. U približavanju narativa o ratu, usklađivanju nacionalnih istina o tome šta se dogodilo – ne samo da nema napretka, već smo svakog dana udaljeniji.
Ključ pomirenja je u uspostavljanju poverenja. Ne možemo uspostaviti poverenje dok otvoreno i besramno lažemo jedni druge, a negiranje zločina je besramno laganje. Nije Srbija usamljena u tome, ali je najveća, najodgovornija i mora prva da počne sa istinom.
Generacija mladih u Srbiji, koji su rođeni za vreme i nakon ratova, ne mogu da nose žig ratnog vremena i odgovornost za činjenje tadašnjeg političkog i vojnog vrha. Ali imamo odgovornost za sadašnjost. Kako danas Srbija vidi ratove. Kako izveštavaju mediji, a šta uče školski programi. Koliko je država angažovana na traženju nestalih lica? Šta rade Tužilaštvo i sud na procesuiranju odgovornih? Kako se odnosimo prema žrtvama?
Naslovnica Večernjih novosti optužuje Inicijativu da “pravi od Srba naciste” zbog toga što govori o zločinima. Stara je teza da strane vlade i domaći izdajnici Srbima hoće da nalepe etiketu genocidnog naroda kada traže odgovornost za zločine počinjene od strane srpskih snaga.
To je krovna laž, ona koja služi da zaštiti sve druge laži i mitove od preispitivanja zvanične istine.
Činjenica da je srpska vojska ili policija činila ratne zločine, ne čini srpski narod zločinačkim. Krivica za zločine je individualna, narod ne može biti zločinački, ali politika koja zločine planira, organizuje i sprovodi da bi ostvarila političke ciljeve je zločinačka.
Milošević je imao podršku većine građana za svoju politiku, iako tada možda nisu bile jasne razmere zločina za koje je njegov režim bio odgovoran, karakter te politike bio je mnogima očigledan. To i dalje ne čini “nas” odgovornim za njegove zločine, ali od nas zahteva izbor od koga ne možemo pobeći. Da li podržavamo ili osuđujemo tu politiku.
Nemamo pravo da izbegavamo tu dilemu, zbog razmera tragedije za koju je Miloševićeva politika odgovorna. Više od 130.000 ljudi je stradalo u ratovima, milioni raseljeni, države uništene. Nemamo ni mogućnost da pobegnemo od tog izbora. Od toga zavisi naš odnos sa zemljama u regionu, od toga zavisi naš odnos prema Evropi, ali i prema Rusiji.
Taj izbor zapravo u naše ime već decenijama prave nacionalističke elite – koji slave Miloševića, Mladića i Karadžića, Arkana Legiju i kapetana Dragana. Oni su ti koji nas predstavljaju kao narod koji slavi zločince, koji slavi genocid. Ako ratne zločince slavite kao heroje, namećete ih kao predstavnike naroda i države, promovišete njihove istine u zvanične istine: onda dajete povoda da se ceo narod identifikuje sa zločincima.
Nije dovoljno da se vlast tiho ogradi od te politike. Vučić je prešao dug put od nalepnica “Bulevar Ratka Mladića” do današnjih pomirljivih tonova. Problem je što je tim putem išao sam, nije poveo svoje pristalice ili društvo koje danas kao predsednik predvodi. Za odnos poverenja između Srbije i ostalih zemalja u regionu, potrebno je hrabro i iskreno političko vođstvo, ali je neophodna i podrška i angažman društva po dubini.
U tome leži važnost inicijativa sličnih objavljivanju portala Rat u Srbiji. Da pomogne pojedincima unutar društva da razumeju kontekst i istine o kojima se u mejnstrimu ne može ništa saznati, ali i da pokaže našim susedima da u Srbiji postoji snažna volja da se uspostavi poverenje između postjugoslovenskih država. Od prologa za raspad Jugoslavije, kroz ratna vremena, do danas – nepokoleban je angažman mirovnog pokreta. Mirovni aktivisti drže nogu u vratima i ne dozvoljavaju da se prekinu sve veze između društava u regionu. A njihov doprinos tome kroz proces suočavanja sa prošlošću jeste ključan.
“Strani plaćenici i domaći izdajnici” su jedini koji se bore za to da Srbi ne budu označeni kao zločinački narod. Prvo kroz priznanje počinjenih zločina, jer je negiranje zločina najprizemniji oblik laži koji ne može nikoga da zavara. Drugo, kroz poštovanje žrtava, iskazivanje počasti i empatije za civilne žrtve svih nacionalnosti. Treće, kroz individualizaciju krivice – nije kriv narod, već pojedinci sa imenom i prezimenom. Ne preuzimamo njihove grehe zato što smo pripadnici istog naroda.
I poslednje – kroz slanje jasne poruke – to nisu naši heroji, to nisu naše vrednosti. Zlo Miloševićeve politike i dalje opstaje u raznim sferama našeg društva, pre svega u politici – ali uporno insistiranje da se ta politika u potpunosti odbaci i zauvek osudi, daje nadu da se budućnost izgradi na vrednostima mira, poštovanja ljudskog dostojanstva, ljudskih prava i sloboda.
Izvor: Remarker
