Mirë se vini në Kosovë / Dobrodošli na Kosovo

Prvi put je to bilo u maju 2014. godine. Ako me pitate da li sam u trenutku kad sam izašla iz busa na autobuskoj stanici u Prištini osećala strah, reći ću vam da jesam. Bila sam prestravljena. U sebi sam razmišljala iz koje zemlje EU da se predstavim, kako ću se sporazumevati isključivo na engleskom jeziku, u nadi da niko neće ni posumnjati da sam iz Srbije. Već posle par minuta sam sebe demantovala. Taksista u kolima je najopuštenije pričao na srpskom, bio je jako gostoprimljiv i prijatan. Pomislila sam u sebi: ,,Uf, možda je ovo bila samo početnička sreća, ostali sigurno neće biti ovako prijatni”. Sada kada se prisećam tih trenutaka sve mi je to smešno, ali s druge strane i tužno jer, nažalost, većina mojih vršnjaka i dalje razmišlja na način na koji sam ja razmišljala pre odlaska na Kosovo. I ne treba ih osuđivati. Jednostavno nije njihova krivica. Nisu imali priliku da čuju, niti da vide drugačije od onoga što se godinama unazad servira od strane medija i političara. A šta su mediji do prikriveni političari?

Kosovo je godinama unazad predstavljeno kao uzrok svih problema koji se dešavaju unutar naše zemlje. Veštom medijskom manipulacijom postalo je trn u oku svih nas. Svaki političar lukavo koristi reč Kosovo kao slamku spasa, u želji da pridobije poneki glas. Ali, Kosovo je mnogo više i mnogo lepše od svega toga. Zemlja divnih ljudi, pre svega.

Pojedinci smatraju sebe velikim Srbima tako što sede ispred kompjutera i postavljaju komentare na raznoraznim portalima kako je na Kosovu sve tužno i ružno, kako tamo žive neki zli ljudi, a na istom Kosovu nikad nisu bili. Sa zadovoljstvom ću ih razuveriti.

 

Natužniji momenat za mene je svakako bio u prostorijama Fonda za humanitarno pravo Kosova, kada smo se bavili pretraživanjem baze podataka Kosovske knjige pamćenja i kada sam među žrtvama rata u periodu od 1998-2000. pronašla ime svog strica.

U Prištinu sam se na prvi pogled zaljubila. Ona nema velelepne spomenike kulture, niti veličanstenu arhitekturu, ali ima predivnu dušu oličenu kroz mlade ljude, pre svega. Priština je grad koji nikad ne spava. Ni manjeg grada, ni boljih klubova i pabova. Ni boljeg provoda. Već prilikom prve posete sam počela da zloupotrebljavam činjenicu da sam iz Beograda i da je koristim u svakoj situaciji jer sam primetila da ljudi reaguju veoma ljubazno i srdačno kada to čuju. Mnogi od njih odmah počnu konverzaciju na srpskom (stariji uglavnom, jer mlađi slabije znaju srpski). Stekla sam utisak da je ljudima više preko glave da ispaštaju zbog grešaka pojedinaca iz prošlosti, da nose terete sukoba koji nije njihov, jer ih u osnovi muče isti problemi i brige i raduju iste stvari.

Moj prvi sastanak sa Prištinom je bio isuviše kratak (ostali smo tek nešto više od 24h), ali sam sebi obećala da ću se vratiti kad tad. Sećam se da sam bila jako tužna dok sam je posmatrala iz prozora busa. Nije bilo fer, tek smo se upoznali, a već rastajali.

Na moje veliko zadovoljstvo, već posle par meseci sam opet posetila Prištinu, i imala priliku da upoznam ovaj divni grad u punom sjaju. Kada sam prvi put odlazila na Kosovo, svojoj majci sam prećutala tu sitnicu. Bila sam i sama uplašena i nisam želela da još neko dodatno brine za mene. Rekla sam joj tek posle par meseci, pokazivajući joj fotografije i prepričavajući to neverovatno jednodnevno iskustvo. Pred moj drugi odlazak sam joj najopuštenije rekla da idem opet tamo, na šta mi je ona uzvratila komentarom: ,,Tamo si već bila je l’ da? Kupi mi neki suvenir“.

Druga poseta Prištini je bila prilika da se upoznam i sa aktuelnom političkom situacijom, što mi je omogućeno kroz sastanke sa važnim akterima političke scene (Špend Ahmeti, Aleksandar Jablanović, Aljbin Kurti, Branimir Stojanović, kao i Edita Tahiri). Imala sam retku privilegiju da čujem i jednu i drugu stranu, pa da na osnovu svega toga pokušam da donesem najispravniji zaključak. Ovo smatram jednim neprocenjivim iskustvom, smatram da sam u velikoj prednosti u odnosu na moje vršnjake u pogledu formiranja jasne slike o čitavoj političkoj situaciji, da nije sve crno i belo, i da su obe strane imale grešaka u prošlosti. Ali zašto živeti u prošlosti, i još u negativnoj kakva je bila? Treba gledati u budućnost, u lepše dane koji su pred nama, a mladi su ti koji treba da doprinesu procesu pomirenja i zbližavanja.

Natužniji momenat za mene je svakako bio u prostorijama Fonda za humanitarno pravo Kosova, kada smo se bavili pretraživanjem baze podataka Kosovske knjige pamćenja i kada sam među žrtvama rata u periodu od 1998-2000. pronašla ime svog strica. Taj momenat ću pamtiti čitavog života, jer kada neko masovno stradanje svedemo na samo jednog čoveka, tada shvatimo da je ta osoba imala neki život, porodicu i budućnost, i tek tad dobijemo uvid u zlo koje se u prošlosti desilo.

Navikla sam se već da dobijam potcenjivačke, provocirajuće, zlurade i glupe komenantare tipa ,,Kako je bilo u Albaniji?“. I znate šta? Nije mi teško da ubeđujem dotične koliko mi je divno bilo na tom putovanju jer, ako i jednoj osobi uspem da promenim misljenje na bolje, smatraću to svojim velikim uspehom. I osećaću se bolje. Ako sam postigla da se bar jedan korak zbližimo, biću zbog toga neopisivo srećna.

Ponovo sam obećala sebi da ću se vratiti u Prištinu. Nisam bacala nikakav novčić u fontanu, nema ni potrebe, bitno je samo da se jako poželi. Možda sam ja previše subjektivna po pitanju ovog grada, a to ćete najbolje saznati ako ga posetite. Ne budite robovi predrasuda, gledajte svet svojim očima po prvi put.

Najprijatnije, najupečatljivije, najnestvarnije i najdugovečnije su stvari na koje u početku gledamo sa predrasudama, koje u nama bude nelagodnost, strepnju, strah, a koje nas potom razuvere i očaraju. Na taj način ja vidim Kosovo.