Da smo učili o ratu…
Časovi istorije u osnovnoj školi važe za jedne od manje omiljenih, nepravedno je iskoristiti bilo koju jaču kvalifikaciju.
Prosto, učenici nisu uvek oduševljeni kada treba da uče o Troji, mračnom Srednjem veku, Napoleonu i Karlu Velikom.
Ali, kako godine odmiču, tako i časovi istorije postaju zanimljiviji.
Tek u drugom polugodištu osmog razreda učenici imaju priliku da se upoznaju sa istorijskim činjenicama o modernoj Srbiji i tada sve postaje interesantije.
Pitanje koje se nameće je da li su to uvek činjenice i šta to mi naučimo o našoj bliskoj istoriji.
Prvi put kada sam shvatila da nešto nije u redu je bio čas na kom smo učili o Drugom svetskom ratu i narodnooslobodilačkoj borbi našeg regiona.
Jedna stranica udžbenika, dve fotografije.
Tito i Draža, svaki je zauzeo jednu polovinu, a ispod fotografija kratak tekst.
Dva pokreta, jedna borba. Valjda je to trebalo tako da shvatimo.
Tada sam se prvi put zapitala da li su istorijske činjenice uvek činjenice ili mogu biti i nešto drugo.
Bilo je prirodno da se tad prvi put zapitam, jer zašto bih sumnjala u hrabrost Aleksandra Makedonskog kada o njemu svakako ništa ne znam, a i nije on taj o kom diskutujemo na svakom porodičnom okupljanju.
To su ipak Tito i Draža, četnici i partizani, dve borbe, dva pokreta.
Odlučila sam prećutati svoje sumnje i sačekati momenat kada budem dovoljno osposobljena da sama istražim.
I istražila sam. Tada sam shvatila da udžbenik istorije nije zbirka činjenica već spisak tekstova o čijoj istinitosti možemo diskutovati.
Kada smo seli u srednjoškolske klupe dobili smo priliku da zađemo malo dublje u istoriju, tačnije da se kroz nju malo više približimo današnjici.
Na jednom od poslednjih predavanja poslednje godine srednje škole na dnevni red časa istorije došli su ratovi devedesetih.
Opet, kontroverzna tema porodičnog ručka.
To je meni, poučenoj iskustvom predavanja o Drugom svetskom ratu, bio znak da ne uzmem sve što je na tom času rečeno zdravo za gotovo.
Jedan čas, 45 minuta o ratu.
Nas tridesetoro, koliko nas je tada bilo u razredu, naučili smo šta je operacija Oluja, koliko je Srbija propatila za vreme bombardovanja i da je četiri godine nakon toga ubijen premijer Zoran Đinđić.
Bez konteksta, bez uvoda, bez hronologije rata, bez broja žrtava, bez odgovornosti osuđenih za ratne zločine.
Tih trideset srednjoškolskih glava spremnih da krenu u svet odraslih na tom času nisu čuli za opsadu Sarajeva. Do danas verovatno ne znaju da je to jedna od najdužih opsada glavnog grada u istoriji.
Nisu čuli o logorima za Bošnjake, o genocidu u Srebrenici, o proterivanju Hrvata iz Vojvodine, o masovnim grobnicama civilnog albanskog stanovništa.
Nije propisano planom i programom. Profesor ga je pratio, pa se ni on nije usudio da predaje ono o čemu se ne govori, ono o čemu ako progovoriš postaješ izdajnik.
Pitala sam se zašto. Kako je moguće da kvalifikacija izdajnika, koja se nespretno pripisuje svakom ko o ratu govori, može biti jača od činjenice.
Jer, činjenice postoje.
Dokumenti, svedočenja, arhive, presude, žrtve. Sve to su dokazi naše neslavne prošlosti.
Zašto nisam imala priliku da u školskoj klupi čujem istinu?
Zašto sam morala da tražim alternativne metode obrazovanja kako bih čula šta se desilo pre samo 30 godina.
Da je nas tridesetoro tog dana na času istorije učilo o genocidu u Srebrenici, sledeće godine bismo verovatno tridesetogodišnjicu tog zločina dostojanstveno obeležili.
Da je nas tridesetoro tog dana na času istorije učilo o zločinima nad Hrvatima u Republici Srpskoj Krajini, ne bi me sada niko pitao zašto sam otišla u Hrvatsku na more.
Da je nas tridesetoro tog dana na času istorije učilo o masovnim grobnicama Albanaca u Batajnici, možda ne bi bilo nakaradnih murala po gradu koji pozivaju na novi zločin.
Čija je odgovornost što nismo?
Profesora koji su od početka ove školske godine dva puta obustavili nastavu zbog loših uslova za rad ili ministarstva koje plan i program održava zatvorenim za istinu i pomirenje?
Da je nas tridesetoro tog dana na času istorije učilo o ratu kako bi izgledao porodični ručak?
