Autogolovi unutrašnjeg dijaloga o Kosovu: Izjave ministara u Vladi Srbije *

Naizgled, ova rečenica, kao i ceo autorski tekst predsednika Republike, znači barem verbalizovani poziv srpskom društvu ali i široj javnosti (međunarodnoj zajednici na prvom mestu) da u samom centru političke moći u Srbiji postoji volja da se konačno razgovara o Kosovu i na osnovu tog razgovora kreiraju konkretna i dugoročna rešenja za Kosovo. Poziv na dijalog unutar srpskog društva, i nešto češći susreti zvaničnika Beograda i Prištine od sredine 2017. godine u okviru briselskog dijaloga, ovoga puta na predsedničkom nivou, predstavljaju kakve takve pomake u odnosu na period od avgusta 2015. godine (Brisel II) do aprila 2017. godine, kada su novoizabrani predsednici Srbije odnosno Kosova postali Aleksandar Vučić i Hašim Tači (Hashim Thaçi).

Međutim, kao što je ocenio šef UNMIK-a, Zahir Tanin, na sednici Saveta bezbednosti UN u maju 2017. godine, situacija na Kosovu je generalno stabilna, ali nivo poverenja između dve zajednice opada zbog brojnih neodgovornih izjava političara i diplomata. Upravo su izjave političara i to ministara u Vladi Srbije, kao i politika nekažnjivosti prema nasilnicima koji ugrožavaju događaje koji pozivaju na saradnju dva društva, a koji su se desili u prethodnih nekoliko meseci u Srbiji indikator da – iako poziv za dijalog postoji, kao i pregovori u Briselu – osnova zvanične politike Srbije prema Kosovu i dalje je skrojena po meri odbrane krvave politike režima Slobodana Miloševića. Cenu za takvu politiku i dalje plaćaju građani i građanke Srbije i Kosova bez obzira na svoju nacionalnost. O tome svedoče nedavne izjave Nele Kuburović, ministarke pravde Srbije, Aleksandra Vulina, ministra odbrane, kao i Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova.

Ministarka pravde Srbije, Nela Kuburović, je 16. maja 2017. godine u Savetu bezbednosti UN-a  ukazala na neophodnost da Priština što skorije izvrši svoje obaveze po pitanju Zajednice srpskih opština (ZSO), skrenula je pažnju na postupke i izjave Vilijama Vokera kao i odbijanje Francuske da Srbiji izruči Ramuša Haradinaja. Na istoj sednici, kako je to Istinomer primetio, na kojoj je prema Zakonu o Vladi trebalo da prisustvuje predsednik Vlade (u tom trenutku u Kini) ili prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, ministarka pravde je izjavila sledeće:

„Podsetiću, na KiM je sve krenulo od laži koje su plasirali ljudi poput Vilijama Vokera koji danas čak ni ne krije svoje velikoalbanske ambicije i projekte, a poznato je da se protivi i Specijalnom sudu koji treba da procesuira zlodela počinjena od strane tzv. “Oslobodilačke vojske Kosova” (OVK). (…) Protivpravna odluka o agresiji na SRJ usledila je prvenstveno na osnovu izveštaja Vilijama Vokera, iako na KiM 1998-1999 godine nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca.

Zatim, dva dana nakon objavljivanja autorskog teksta predsednika Republike stvar postaje jasna kada se pročita izjava ministra Vulina od 26. jula: 

„Kao i uvek kada Vučić pokrene pitanja od suštinskog značaja i važnosti za Srbe i Albance, pokaže se da među Albancima nema iskrenih sagovornika. Izjave Rame i Pacolija treba da onemoguće dijalog, naškode Vučiću i spreče ga da ujedini Srbe oko KiM.“

Nakon toga, 16. avgusta ove godine kada je ponovo u Savetu bezbednosti UN razmatran tromesečni period o radu misije UNMIK-a na Kosovu, Ivica Dačić je izjavio sledeće:

“Srbi su na Kosovu živeli vekovima, to potvrđuju crkve, od kojih su četiri pod zaštitom UNESKO-a. Nije u redu da se smejete gospođo Čitaku, pokažite jedan vaš spomenik iz tog perioda, pa ću i ja da se smejem… Da li mislite da to više ne treba da se pominje i da je to legitimizovano time što se to desilo? Hoće li iko pomenuti potrebu da se Srbi vrate. Statistika je porazna. Ako je bilo genocida, to znači da sada Albanca treba da ima manje”

On je naveo da je prema popisu iz vremena SFRJ u Prištini bilo 43.885 Srba, a da ih je prema popisu iz 2011, ostalo samo 430:

“To je 100 puta manje za 30 godina. Pa da li je to etničko čišćenje i genocid nad Albancima ili nad Srbima? U Uroševcu sada ima 32 Srba, 600 puta manje nego ranije, u Podujevu ih bilo 2.242, a danas 12, što je 200 puta manje. U Prizrenu, gde sam rođen, ih je ranije bilo 11.650, 2011 – 231, a danas samo 27.  Komentar je suvišan i zato molim vas da više ne koristite te lažne činjenice da ste žrtve etničkog čišćenja. Ko je kriv za zločine neka odgovara, ali najveće žrtve su Srbi.”

Dakle, postoji poziv na unutrašnji dijalog ali u svojim izjavama zvaničnici Srbije tvrde i ponavljaju sledeće tri teze:

• Nije bilo nasilja nad kosovskim Albancima tokom perioda 1998-1999, samim tim ni razloga za NATO intervenciju;
• Pripadnici srpskog naroda su najveće žrtve sukoba na Kosovu;
• Albanska strana je ta koja ometa dijalog dok je srpska strana “posvećena” dijalogu;

Politika negiranja kampanje ratnih zločina prema kosovskim Albancima ostala je temelj politike Beograda prema Kosovu i ona se nastavlja. Opasne izjave ministara u Vladi Srbije najblaže rečeno jesu autogolovi otvorenom društvenom dijalogu o Kosovu. Nadovezujući se na pompeznu i demagošku izjavu Marka Đurića posle postignutih sporazuma u avgustu 2015. godine (5:0! u Briselu), još opasnijim izjavama ministara u Vladi, fudbalskim rečnikom govoreći, „primamo jeftine golove kod kuće“.

Mi smo dobili „crveni karton“ za niz teških kršenja ljudskih prava od 1998-1999. godine  i sa tom sankcijom moramo da igramo utakmicu zvanu unutrašnji dijalog o Kosovu. Ali to sebi moramo da priznamo. Za početak bilo kakvog dijaloga o Kosovu.

*Tekst je dorađena verzija dela Vodiča za unutrašnji dijalog o Kosovu pod nazivom “Krvavi bulevar propuštenih šansi države Srbije”.

Fotografija: Republika.mk