Ja sam izdajnik srpstva
Veliki deo nas u Novom Sadu, pa i u Vojvodini su shvatili šta se sprema i šta nam se dešava i pre nego što je počeo rat. Pokušali smo ljude da upozorimo, na žalost, ništa nije vredelo. Jedne noći mi je zazvonio telefon, mladić sa druge strane žice je rekao da je on jedan od pokupljenih u raciji tokom noći u Novom Sadu…(1)
Mislili ste da vam pišem o raciji okupatorskih snaga u Novom Sadu u zimu 1942. godine? Pogrešili ste. Reč je o raciji koju je sprovela milicija Republike Srbije u leto 1995. godine nad izbeglim krajiškim Srbima. Ljudi su hapšeni i odvođeni, ne samo u Novom Sadu, već širom Savezne Republike Jugoslavije. Odvođeni su sa poslova, hapšeni nasred ulice i u svojim kućama, odvođeni iz studentskih domova, pa i sa maturskih proslava. Njihov zločin: pobegli su od rata i stradanja u svoju maticu, u Srbiju, verujući da će biti na sigurnom i da im životi više neće biti ugroženi.
Kako je sve počelo? Priliv izbeglica u Srbiju je počeo gotovo odmah po razbuktavanju rata u Hrvatskoj i BiH. Izbeglice su menjale kuće i stanove sa Hrvatima ili se useljavale u već napuštene hrvatske kuće u selima i gradovima u Vojvodini jer se hrvatsko stanovništvo iseljavalo pred terorom Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i paravojnih grupacija. Masovni egzodusi Srba iz Hrvatske se dešavaju u proleće i leto 1995. godine nakon hrvatskih vojno-policijskih akcija Bljesak i Oluja, a do tada je više desetina hiljada izbeglica pristiglo i iz ratom zahvaćenih područja Bosne i Hercegovine. Od samog početka rata političko i vojno rukovodstvo Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i SRJ je tražilo rešenje problema vojno sposobnih izbeglica u Srbiji.(2) Ne obazirući se na tada važeći Zakon o izbeglicama, kao i na međunarodnu Konvenciju o izbeglicama čiji je SRJ bila potpisnik, na 16. (decembar 1993) i 17. sednici (januar 1994) Visokog saveta odbrane (VSO) donosi se odluka o prisilnoj mobilizaciji izbeglica i njihovo upućivanje u BiH i Hrvatsku.(3) Odlučeno je da se regrutima i vojnim obveznicima iz RS i RSK, kojih je bilo oko 23 000 među izbeglicama u Srbiji, upute zvanični pozivi od strane vojnih organa RS i RSK koje će srpska milicija uslužno uručiti izbeglicama, nakon čega bi pozvani morali da se jave na određeno zborno mesto odakle bi bili upućeni na obuku ili na ratište. Stvarnost je bila potpuno drugačija.
Prva masovna mobilizacija je sprovedena u januaru 1994. godine u kojoj je oko 3000 izbeglica iz BiH privedeno od strane Vojne policije Vojske SR Jugoslavije i srpske policije i sprovedeno do granice gde su ih preuzeli vojni i policijski organi Republike Srpske. Drugi masovni talas mobilizacije je počeo u maju 1995. godine i nije se završio sve do kraja septembra. U ovom talasu su privođene izbeglice uglavnom iz Republike Srpske Krajine, ali i iz Republike Srpske.(4)
Kako je to izgledalo na terenu u leto 1995. godine? Uniformisani i naoružani pripadnici MUP-a Srbije su privodili izbeglice prema unapred pripremljenim spiskovima (koje su dobijali od Crvenog krsta ili od Komesarijata za izbeglice) i sprovodili ih u policijske stanice pod najrazličitijim izgovorima (provera dokumenata, upis u vojnu evidenciju, itd), a odatle u sabirne centre gde su se nalazili pod jakom stražom policije, ali i pripadnika milicije Krajine i milicije RS i različitih paravojnih grupa, odakle su upućivani u centre za obuku i na ratišta u Bosni i Hrvatskoj. Najveći(5) sabirni centri su bili u Vatrogasnom domu u Sremskoj Mitrovici i policijski objekat u Volginoj ulici na Zvezdari. Jedan tragičan događaj je posebno obeležio junsku mobilizaciju 1995. godine u S. Mitrovici kada su Mirka Drljaču, izbeglicu iz Pakraca, pripadnici rumske policije uhapsili i sproveli u Vatrogasni dom. Kada je shvatio zašto je uhapšen i gde ih šalju, Mirko je pokušao da pobegne, ali su u njega ispaljeno tri rafala iz automatskog oružja nakon čega je ostao nepokretan. Od svoje države nije dobio čak ni izvinjenje za ono što mu se dogodilo: Ništa ja od ove države i ne očekujem. Jer kad je mogla dozvoliti da mi se puca u leđa, kako će sada učiniti bilo šta da mi pomogne.(6)
Mirkova tragična priča nije jedina, na stotine i hiljade izbeglica je doživelo maltretiranje, mučenje, ponižavanje i premlaćivanje. Centar za obuku Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana u Erdutu je priča za sebe. Tamo su slate izbeglice iz Krajine na obuku i prevaspitavanje. Prema svedočenjima, po dolasku u Centar dočekao bi ih špalir vojnika koji su ih udarali i vređali, nakon toga su bili šišani do glave i primorani da predaju sve lične stvari i dokumenta. U Centru se nalazilo u svakom trenutku oko 5000 ljudi koji su tu ostajali od 5 do 15 dana. Svakodnevno su doživljavali premlaćivanja i ponižavanja.(7) U dokumentarnom serijalu Jedinica, jedan od svedoka je naveo kako im se po dolasku u Erdut obratio Arkan, komandovao je Mirno! i zatim pitao premlaćene izbeglice Hoće li ko da mi p**i?, na šta od straha niko nije smeo da odgovori. Vezivani su lancima u kućicama za pse gde su bili primoravani da laju, vezivani su za bandere i drveće i tako provodili noći, kazna za neposlušnost je bila nošenje kamena teškog oko 25kg na kojem je pisalo gospodin disciplina i uzvikivanje Ja sam izdajnik srpstva. Nazivani su izdajnicima, krivcima za pad Krajine, kukavicama, najgorim Srbima. Kako navodi svedok N.B: Dočekali smo da istovremeno budemo ratni zločinci za Zagreb i srpski izdajnici za Beograd.(8) Režimski mediji, poput Politike i Večernjih novosti. stvarali su antiizbegličku klimu u javnosti nazivajući izbegle iz Hrvatske i Bosne ratnim profiterima, kriminalcima i dezerterima koji su pobegli u Srbiju ne želeći da brane svoje kuće i ognjišta.
Jedan svedok sa kojim sam razgovarao (koji će ostati anoniman) je pukom srećom izbegao patriotsko prevaspitavanje Željka Ražnatovića Arkana u Erdutu. Njega su pripadnici MUP-a Srbije uhapsili trećeg dana po dolasku u Srbiju, 18. avgusta 1995. godine. Sproveden je u Vatrogasni dom u Mitrovici a potom pod jakom stražom autobusima na granicu sa Hrvatskom. Na pitanje vojnih oficira (verovatno oficira Srpske vojske Krajine – SVK) u autobusu da li je neko bio policajac, on i još dvojica su se javili, izveli su ih iz autobusa i nakon nekoliko dana obreli su se u Bijelom Brdu na položajima SVK prema Osijeku. Zadužili su naoružanje i maskirne uniforme sa nekom čudnom životinjom na rukavu možda zmijom i svakodnevno su imali organizovane vežbe karakteristične za specijalne jedinice. Nakon mesec i po dana provedenih na položaju moj sagovornik je uspeo da se izvuče i vrati svojoj porodici u Srbiju.
Mnogi mobilisani se nisu ni vratili svojim porodicama. Zdravko T. je 22. juna 1995. uhapšen zajedno sa svojim sinom Igorom u njihovoj kući u Hrtkovcima. Sprovedeni su u Vatrogasni dom u S. Mitrovici gde je dogovoreno da samo jedan od njih dvojice ode na ratište(9), a drugi da se vrati kući. Igor je otišao u rat i 26.07.1995. je javljeno da je poginuo na frontu kod Bihaća. Zdravko je tužio državu zbog smrti svog sina i na kraju izgubio spor.(10)
Anka Končar, izbeglica iz Plitvica, je dobila spor protiv države ali je zauvek izgubila svog sina Nikolu. Nikola je uhapšen 22. septembra 1995. na Autobuskoj stanici u Novom Sadu. Njegova porodica nije znala šta mu se desilo niti gde se nalazi. Nakon duge potrage saznali su da je poslan na ratište u Modriču gde je poginuo 5. oktobra iste godine. Uprkos DNK analizama i mnogim pokušajima identifikacije njegovo telo nikada nije pronađeno.(11) Samo mi je žao te vlasti, i beogradske vlasti, što nisu nikad nikakvu reč pomenule, niti knjigu napisale, niti ga gde na spomenik stavile, kao da nikada nije ni postojao, kao da nije dao život, komentar je Nikoline majke.(12)
Pisac ovog teksta rođen je septembra 1995. godine. Premlad sam da bih se sećao rata i stradanja, ali mogu služiti kao glas onih koji glasa nemaju i čija je tragedija ostala potisnuta i zaboravljena, jer sve su puške tuđe i sve su žrtve moje po Marčelovim stihovima.
Završiću ovaj tekst samo jednim citatom, advokata i novinara Manojla Latkovića: Sve je Srbija obezbeđivala, davala, finansirala, ratovala, a u ratu nije bila.(13)
(1) Opranović, Branislava (2014), Neispričane priče; Ukradena sloboda, dostupno na: http://www.neispricaneprice.com/strucnjak/branislava-opranovic-novinarka/ (09.07.2023.)
(2)Kolarić, J. (2019). Dosije: Prisilna mobilizacija izbeglica. Prvo izdanje. Fond za humanitarno pravo. Beograd, str. 11
(3)Sastancima su prisustvovali: predsednik Srbije Slobodan Milošević, načelnik Generalštaba VJ general Momčilo Perišić, ministar unutrašnjih poslova Zoran Sokolović, načelnik Službe državne bezbednosti MUP-a Jovica Stanišić, načelnik Resora javne bezbednosti i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije Radovan Stojičić-Badža, zamenik načelnika SDB Milan Tepavčević i general Mile Mrkšić iz Srbije, kao i predsednik RS Radovan Karadžić, predsednik Skupštine RS Momčilo Krajišnik, komandant Glavnog štaba VRS Ratko Mladić, načelnik Glavnog štaba VRS Manojlo Milovanović i drugi.
(4) Zona Neodgovornosti; Prisilna mobilizacija izbeglica, dostupno na: https://zonaneodgovornosti.net/digitalni-narativi/prisilna-mobilizacija-izbeglica/ (09.07.2023.)
(5) Kolarić, J. (2019). Dosije: Prisilna mobilizacija izbeglica. Prvo izdanje. Fond za humanitarno pravo. Beograd, str. 26
(6) Zona Neodgovornosti; Prisilna mobilizacija izbeglica, dostupno na: https://zonaneodgovornosti.net/digitalni-narativi/prisilna-mobilizacija-izbeglica/ (09.07.2023.)
(7) Neispričane priče; Ukradena sloboda (2014), dostupno na: http://www.neispricaneprice.com/zrtva/duro-prisilno-mobilisan/ (09.07.2023.)
(8) Neispričane priče; Ukradena sloboda (2014), dostupno na: http://www.neispricaneprice.com/medijskidokument/nin/ (09.07.2023.)
(9) Neispričane priče; Ukradena sloboda (2014), dostupno na: http://www.neispricaneprice.com/zrtva/zdravko-t-prisilno-mobilisan/ (10.07.2023.)
(10) Isto
(11) Neispričane priče; Ukradena sloboda (2014), dostupno na: http://www.neispricaneprice.com/clanporodice/anka-koncar-majka/ (10.07.2023.)
(12) Isto
(13) Neispričane priče; Ukradena sloboda (2014),dostupno na: http://www.neispricaneprice.com/strucnjak/manijlo-latkovic-pisac-i-advokat-zrenjanin/ (10.07.2023.)
Tekst “Ja sam izdajnik srpstva” deo je projekta Zagovaranjem, artivizmom i obrazovanjem do zaustavljanja poricanja genocida i jačanja procesa pomirenja. Projekat je podržan od strane Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke. Nemačka podržava napore u uspostavljanju participativne kulture sećanja, regionalne saradnje i pomirenja u regionu Zapadnog Balkana.
