Kroz niz teorijskih i praktičnih sesija koje su vodile Olivera Simić, Lepa Mlađenović, Sanja Pavlović i Dalia Koler, učesnici su se bavili pojmovima seksualnog nasilja, pravdom i odgovornošću, traumom, studijama slučaja poput Foče 1992, kao i načinima na koje društvo danas (ne)govori o nasilju.
Jedan od najznačajnijih trenutaka radionice bio je susret sa Alenom Muhićem na promociji svoje knjige “Ja sam Alen” i na jutarnjoj diskusiji o transgeneracijskoj i intergeneracijskoj traumi naredni dan. Mladi su istakli da je susret sa njim otvorio prostor za dublje razumevanje ne samo posledica seksualnog nasilja u ratu, već i načina na koje pojedinci nose njegovu stigmu kroz generacije.
Radionica je za mnoge bila prelomna tačka u razumevanju koliko je seksualno nasilje sistematsko i duboko ukorenjeno. Jedna učesnica je zapisala:
„Najjači utisak nije bio emocionalni šok, već spoznaja koliko je nasilje sistematsko — u ratu planirano, u miru prikriveno. Najjasnije mi je ostao kontrast između toga koliko se o nasilju govori, a koliko se zaista razume. Radionica je bila podsetnik da je nasilje nad ženama stalna društvena tačka pucanja, a naše razumevanje i dalje opasno površno.“
Učesnici su u sklopu kreativnog segmenta radionice učestvovali i u realizaciji digitalne kampanje povodom 16 dana aktivizma, stvarajući eseje, poeme i istraživačke radove na temu seksualnog nasilja, položaja preživelih i društvenih reakcija na nasilje. Njihovi radovi biće javno predstavljeni do kraja 2025. godine, kao zajednička zbirka glasova mladih koji odbijaju da ćute na nepravdu.
Finansirano od strane Medice Mondiale uz podršku Federalnog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, kao i Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke.
